Mobing u Crnoj Gori da su tužiteljice u dužem vremenskom periodu trpjele zlostavljanje na radu kod prvotuženog (kao poslodavca) i od drugotuženog (kao odgovornog lica kod poslodavca-prvotuženog, koji je pravno lice). Ovakvo stajalište je potvrdio 294 Vrhovni sud Crne Gore. Nejasna definicija u Zakonu dovodi do dominantno pogrešnog tumačenja sudova da je pasivno legitimisan samo poslodavac, što odstupa od regionalne i sudske prakse EU. Zakonom definisana mogućnost poslodavca da od izvršioca mobinga naknadi nematerijalnu štetu koja se isplaćuje žrtvama mobinga, uz troškove postupka, dovela je do toga da, bez izuzetka, nijedan poslodavac nije naplatio štetu od pravosnažno potvrđenog izvršioca mobinga. To za posljedicu ima limitirano sankcionisanje nasilnika u praksi, te redukovan efekat preveniranja ponovnog izvršenja zlostavljanja na radnom mjestu od strane istog lica u ulozi mobera. Imajući u vidu sve prethodno, nameće se nužnost preciznog normiranja „pasivne legitimacije” izvršioca mobinga, tj. mobera. Tome u prilog govori činjenica da u uporednom pravu (Njemačka i 295 Francuska) mogu odgovarati, biti pasivno legitimisani, i poslodavac i mober. Poslodavac će odgovarati samo u slučaju da je bio obaviješten (znao je ili je morao znati) o zlostavljanju koje se dešava u preduzeću, a nije preduzeo sve mjere da zlostavljanje spriječi, odnosno koji je propustio da izvrši svoju dužnost organizovanja rada na način koji isključuje odnosno smanjuje mogućnost pojave mobinga. U takvoj situaciji tužilac može tražiti naknadu štete i od poslodavca i od mobera, pri čemu je njihova odgovornost samostalna. Poseban problem prisutan je u tumačenju sudova da za postojanje diskriminacije kao oblika manifestacije mobinga nije dovoljan nejednak tretman zaposlenih, već je nužno utvrditi da se isti vrši po osnovu ličnog svojstva. Za utvrđenje diskriminacije potrebno je postojanje uporedive situacije i razlika u tretmanu. Tužilac kao lice koje je pretrpjelo diskriminaciju mora identifikovati grupu koja je različito tretirana i pokazati kako su njegova situacija i situacija te grupe uporedive, odnosno kako je tužilac bez valjanog opravdanja tretiran nepovoljnije od drugog pojedinca ili grupe. Namjera, odnosno motiv da se neko diskriminiše nije bitan element postojanja diskriminacije. Dovoljno je dokazati 296 da je učinak bio diskriminirajući. Redovan sud utvrđuje da li je došlo do neopravdanog pravljenja razlike ili nejednakog postupanja, isključivanja, ograničavanja ili davanja prvenstva, da li je povrijeđeno načelo jednakosti, pravo na jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu, da li se nekom licu neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze 294 Presuda Vrhovnog suda Rev. br. 583/19 od 06.10.2020. 295 BAG Oct.25,2007,NZA 1154,2007,Rieble & Klumpp,supra note 21,at 379; BAG May 16,2007,NZA 223,2008,Benecke,supra note 12,at 359;Cass.soc.7 février 2007,RDT,avril 2007,p.249,note M.Véricel; CA Grenoble,8.oct.2007,n˚ 06/02282 296 Popović, M. (2014). Diskriminacija i mobing u sudskoj praksi. IP „Glosarijum”, str. 96. 184